Да ли би увођење ковид пропусница представљало дискриминацију невакцинисаних грађана?
Циљ овог текста је подстицање критичког мишљења и рационалне процене доступних чињеница у вези са најављеним увођењем ковид пропусница.
Устав Републике Србије: Члан 20.
Људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права.
Достигнути ниво људских и мањинских права не може се смањивати.
При ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права.
Ова могућност ограничења људских права утврђена Уставом, детаљно је регулисана Законом о заштити становништва од заразних болести које угожавају здравље становништва Републике Србије и чије спречавање и сузбијање је од општег интерса за Републику Србију.
Законом о заштити становништва од заразних болести је, између осталог утврђено (чл. 32) да имунизација може бити обавезна и препоручена.
Препоручена имунизација је имунизација коју доктор медицине или специјалиста одговарајуће гране медицине препоручује, у складу са програмом имунизације становништва против одређених заразних болести:
Имунизација се може спроводити и за друге заразне болести коју доктор медицине или специјалиста одговарајуће гране медицине није дужан да препоручи или која се тражи на лични захтев пацијента.
Чланом 49. истог Закона утврђено је да су заводи, односно институције за јавно здравље ОБАВЕЗНИ да информишу здравствене раднике и становништво о РАЗЛОЗИМА и начину спровођења посебних мера за сузбијање и спречавање заразних болести.
Чланом 51. Устава Републике Србије зајамчено је право грађана на обавештеност
“Свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног значаја и средства јавног обавештавања су дужна да то право поштују“
С обзиром на чињеницу да је имунизација против ове заразне болести (ковид-19) препоручена, грађани треба да се добровољно определе да ли ће се подвргнути имунизацији или неће.
Објашњење за најављено увођење ковид пропусница, је да је сврха и циљ те мере сузбијање ширења овог вируса као и мотивисање што већег броја грађана да се вакцинише, како би се достигао колективни имунитет и искоренила ова болест.
Како је одзив грађана за добровољну имунизацију оцењен као недовољан, потребно је разматрати зашто је то тако. Да ли су грађани истинито, потпуно и благовремено обавештавани о овом питању од јавног заначаја, о свим аспектима, односно бенефитима али и штетним последицама доступних вакцина.
Одредбама Закона о правима пацијаната утврђено је да:
Члан 11.
Пацијент има право да од надлежног здравственог радника благовремено добије обавештење, које му је потребно како би донео одлуку да пристане или не пристане на предложену медицинску меру.
Обавештење из става 1. овог члана обухвата:
1) дијагнозу и прогнозу болести;
2) кратак опис, циљ и корист од предложене медицинске мере, време трајања и могуће последице предузимања, односно непредузимања предложене медицинске мере;
3) врсту и вероватноћу могућих ризика, болне и друге споредне или трајне последице;
4) алтернативне методе лечења;
5) могуће промене пацијентовог стања после предузимања предложене медицинске мере, као и могуће нужне промене у начину живота пацијената;
6) дејство лекова и могуће споредне последице тог дејства.
Поред наведеног, овом Законом је утврђено право пацијената на слободан избор доктора медицине и предложених мера (чл.12); право на друго стручно мишљење (чл. 13) и право на пристанак (чл.15)
Члан 15.
Пацијент има право да слободно одлучује о свему што се тиче његовог живота и здравља, осим у случајевима када то директно угрожава живот и здравље других лица.
Без пристанка пацијента не сме се, по правилу, над њим предузети никаква медицинска мера.
Медицинска мера противно вољи пацијента, односно законског заступника детета, односно пацијента лишеног пословне способности, може се предузети само у изузетним случајевима, који су утврђени законом и који су у складу са лекарском етиком.
Устав Републике Србије у чл. 25 јамчи Неповредивост физичког и психичког интегритета
Члан 25.
Физички и психички интегритет је неповредив.
Нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка.
Закон о правима пацијената утврђује да:
Члан 17.
Пацијент, који је способан за расуђивање, има право да предложену медицинску меру одбије, чак и у случају када се њоме спасава или одржава његов живот.
Надлежни здравствени радник дужан је да пацијенту укаже на последице његове одлуке о одбијању предложене медицинске мере, и да о томе од пацијента затражи писмену изјаву која се мора чувати у медицинској документацији, а ако пацијент одбије давање писмене изјаве, о томе ће сачинити службену белешку.
У медицинску документацију надлежни здравствени радник уписује податак о пристанку пацијента, односно његовог законског заступника на предложену медицинску меру, као и о одбијању те мере.
А такође је истим Законом утврђено Право пацијента који учествује у медицинском истраживању
Члан 25.
Медицинско истраживање које укључује пунолетног пословно способног пацијента може се предузимати само уз његов пристанак.
Пацијент пристанак из става 1. овог члана мора дати у писменом облику, након што је довољно обавештен о смислу, циљу, поступцима, очекиваним резултатима, могућим ризицима, као и о непријатним пратећим околностима истраживања.
На захтев пацијента, обавештење из става 2. овог члана даје се и у писменом облику.
Пацијент мора бити посебно упозорен да је слободан да учешће у истраживању одбије и да пристанак који је дао, у свако време опозове, у писменом облику.
Имајући у виду ове напред цитиране прописе, да се вратим на тему зашто је недовољан одзив грађана да се подвргну препорученој имунизацији? Од чега зависи одлука пристанку на препоручену имунизацију? Како, од кога и на који начин су грађани обавештавани о питањима важним за ову заразну болест? Јасно је да су информације које су добијали утицале на прихватање или одбијање имунизације.
Први пут, од 2009. године од тзв. пандемије “свињског грипа“, уочава се невероватно унисано информисање и извештавање о скоро свим питањима везаним за ковид – 19. Медији, државни заваничници, удружења грађана, сви који добијају медијски простор пласирају готово истоветне информације о том питању, нема ни какве разлике између тзв. режимских, тзв. опозиционих или тзв. независних медија. На свим тим медијима, грађани имају прилике да чују увек исте лекаре, представнике струке, од којих се 4-5 њих појављују углавном на тзв. независним медијима а 4-5 њих на тзв. режимским медијима а њихови ставови по питању имунизације се суштински не разликују.
И једни и други (представници струке) позивају грађане на имунизацију, тврде да је имунизација ЈЕДИНИ спас од ове болести, говоре да нема регистрованих тешких нуспојава а поготову да нема смртних исхода изазваних вакцинама, да треба увести обавезну имунизацију лекара, па их чак и кажњавати уколико одбијају.
Једино у чему се разликују је сумња у тачност података о броју смртних случајева – једни сматрају да је тај број много већи од званичних података а други да је тај број мањи. Међутим нико од њих не сумња у званичан број пријављених нуспојава а ни смтрних случајева, као последица вакцине, иако се сви слажу да су ове вакцине експерименатлне, односно да нису претходно прошле све фазе провере, али да су све безбедне.
Једна група доктора у својим јавним наступима сваку сумњу па чак и питања у вези са њиховим изнетим мишљењем о вакцинама, доживљава као светогрђе, као јереса и на таква питања одговарају етикетирањем оног који пита: равноземљаше… или одговарају контра питањем: мислите да је Бил Гејтс убацио чип у вакцину да би вас шпијунирао.
Више се не помиње подела грађана на крезубе, који без икаквих питања слушају налоге власти и на оне који мисле својом главом. Сада је у јавном говору доминантна подела грађана на вакцинисане који слушају струку и науку и невакцинисане – равноземљаше.
Ко је представник “струке и науке“? Да ли само ових 7-8 доктора који се редовно појављују на медијима и чланови Кризног штаба, и дају готово истоветне, информације грађанима?
Да ли су представници струке и науке и доктори који имају другачије мишљење од медијских експонираних промотера вакцинације? Да ли у струку спадају сви они лекари који нису вакцинисани који су до јуче били хероји нације и поздрављани аплаузом а данас се предлаже да се, заједно са невакцинисаним пацијентима, одвоје у посебне болнице, или новчано кажњавају, или распореде на административна радна места, или да сваки дан о свом трошку раде тестове? Да ли су струка и наука нобеловац – вирусолог Luc Montagner или доктор инфектолог Didier Raoult? Да ли су струка 6000 лекара из Грчке који су суспендовани јер не желе да се вакцинишу или 300 лекара из Израеле који су отвореним писмом захтевали да се обустави вакцинација због великог броја штетних последица?.
Да ли у струку спадају многи наши изабрани лекари специјалисти који имају другачије мишљење о оправданости масовне вакцинације (и здравих и болесних, и оних који су прележали ову болест и посебно деце), и могућим нежељеним последицама.
Грађани нису имали прилику да чују мишљења ових представника струке, јер они немају приступа масовним медијима, или ако се чак спорадично појаве и изнесу своје мишљење, другачије од званичног, етикетирају се као и невакцинисани грађани (мада им се не оспорава стручност??).
Дакле, иако имају право да буду обавештени, и да чују различита мишљења, грађани су изложени, унисаном, хорском често агресивном притиску, једне групе доктора који имају приступ медијима са националном фреквенцијом, а све је то праћено медијском камапњом, која укључује етикетирање невакцинисаних, катастрофичне наслове вести, фотографије и снимке, што код грађана изазива страх, често панику, депресију, анкциозност, осећај кривице.
У таквој клими, и на основу свог личног искуства, образовања, поверења у докторе, грађани доносе одлуке везане за своје здравље и здравље своје породице. Једни одлуку да се вакцинишу, други још увек размишљају трећи су одлучили да се невакцинишу. Све њихове одлуке одлуке везане за вакцинисање су легитимне, нити су ови први послушници који слепо верују званичним мишљењима (СЗО, произвођачи вакцина, државним органима) о вакцинама, нити су ови други равноземљаши, уплашени да Бил Гејтс жели да преко чипова прати њихово кретање…
Међу невакцинисаним је занемарљив број (у промилима) правих антиваксера који су против СВИХ вакцина. Многи од невакцинисаних се сећају афере са вакцинама против “свињског грипа“ (2009. године). И тада је била потпуно иста ситуација, исти промотери вакцина, исти наслови и вести, иста медијска кампања и “на крају (после 1,5 године) та лажна пандемија је окончана истрагом Савета Европе и доношењем резолуције којом је утврђено да је СЗО прогласила пандемију без икаквог основа (пошто је претходно променила дефиницију пандемије) и да су поједини стручњаци који су утицали на доношење те одлуке, били у сукобу интереса јер су радили за фармацеутску индрустрију.
Један од тадашњих чланова радне групе за борбу против пандемије је (на РТС-у 7.6.2010. године) изјавио: “да ли је све ово пренадувано, да ли је неко на томе зарађивао – све је могуће, свака епидемија је ситуација у којој се измеша много тога… То је и медицина, политика, бизнис, економија, културолошки, социолошки проблем и у свакој епидемији неко зарађује, на вакцинама, лековима.“
Дакле, вакцине против КОВИДА – 19 су препоручене.Да би се повећао број вакцинисаних, грађани који се нису вакцинисали (па они који су вакцинисани) очекују одговоре на сва важна питања, очекују и да чују и различита мишљења од старне доктора, који до сада нису имали приступ масовним медијима, и то:
– да ли су вакцине безбедне иако су екперименталне
– да ли је нужно и оправдано да се вакцинишу и они који су, као асимптоматски или са благим симптомима, прележали корону
– какав је имунитет који се стиче вакцинама, којико траје, да ли су вакцинисани преносници вируса, да ли ће по престанку имунитета (4-6 месеци) морати поново да се вакцинишу, да ли ће им важити ковид пропуснице (уколико се уведу) ако је прошло више од 6-8-12 месеци од последње вакцинације и друга важна питања.
Имајући у виду све напред изнето, као и одредбе Закона о забрани дискриминације, дискриминација и дискриминаторно понашање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање (искључивање, ограничавање) у односу на лице или групе, на отворен или прикривен начин, а који се заснива (између осталог) на здравственом стању, као и одредбе члана 17. овог закона којим је утврђена забрана дискриминације у пружању јавних услуга и коришћењу објеката и површина:
Члан 17.
Дискриминација у пружању јавних услуга постоји ако правно или физичко лице, у оквиру своје делатности, односно занимања, на основу личног својства лица или групе лица, одбије пружање услуге, за пружање услуге тражи испуњење услова који се не траже од других лица или групе лица, односно ако у пружању услуга неоправдано омогући првенство другом лицу или групи лица.
Свако има право на једнак приступ објектима у јавној употреби (објекти у којима се налазе седишта органа јавне власти, објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма, објекти који се користе за заштиту животне средине, за заштиту од елементарних непогода и сл.), као и јавним површинама (паркови, тргови, улице, пешачки прелази и друге јавне саобраћајнице и сл.), у складу са законом.
Јасно је да би увођење ковид пропусница за грађане који су се одазвали позиву за ову, препоручену имунизацију, представљало дискриминацију оних грађана који нису прихватили препоруку да се подвргну имунизацији.
ЛОКАЛНИ ОМБУДСМАН
Весна Стојадиновић